Pro memoria

АКАДЕМИК МИЛАДИН ПЕЋИНАР (1893-1973), ПИОНИР СРПСКЕ ХИДРОТЕХНИКЕ, РАТНИ ХЕРОЈ, ВИЗИОНАР
Неимар који је градио добротом
Ништа нас не васпитава тако дубоко као примери великих предака, једноставних и безусловно посвећених. А овај ђак-пешак из Љубиша на Златибору постао је један од 1.300 каплара у Првом светском рату, изучио велике школе, изградио многе бране и хидроцентрале у две Југославије, водоводе у многим градовима, Савско језеро у Београду и оно у центру Златибора. Био члан САНУ, објавио низ инжењерских и научних радова. Написао и важну књигу-сведочанство, са многим знаковима крај тешког пута. И траје

Пише: Милош Лазић
Фото: Архива породице Пећинар

Кад се спомене Ада Циганлија, прво што падне на ум је Савско језеро, маштовито названо Београдско море. Али, рукавац Саве поред Чукарице није преграђен да би варошани добили још једну плажу, већ да би имали довољно здраве воде за пиће. То је важније хидролошко него туристичко одредиште, највећи резервоар пијаће воде српске престонице. Од краја претпрошлог века, и од оснивања модерног градског водовода 1892. године, то је био најзначајнији подухват у водоснабдевању пренасељеног града, темељ данашње „фабрике воде”. Постављен је седам деценија касније, кад је савски рукавац зајажен, како би 1967. године постао природни резервоар за воду.
Тај велики подухват осмислио је академик Миладин Пећинар, велики неимар, један од пионира српске хидротехнике, један од хероја које знамо као „1.300 каплара”.
У „службеној биографији” пописани су његови значајни хидротехнички објекти, као што су предратна лучна брана „Матка” са хидроцентралом „Свети Андреја” на Трески, затим хидроцентрале „Чечево” крај Косовске Митровице, „Нови Пазар” у Рашкој, „Темштица” у Пироту, „Перућачко врело” у Бајиној Башти и „Црни Тимок” у Бољевцу, или водоводи у Скопљу, Тетову, Ужицу, Београду, Обреновцу... Много и за два људска века, али има и преко тога.
Бар још две ствари нарочито се истичу у биографији академика Миладина Пећинара. Прва је то што је као тек уписан студент грађевине мобилисан у прослављени Ђачки батаљон, познатији као „1.300 каплара”, јединицу која је један од најпотреснијих примера српског патриотизма у Првом светском рату. Другу је од заборава сачувао песник Љубивоје Ршумовић, његов комшија из златиборског села Љубиш, исписујући уреднички пролог за Пећинареву хронику-аутобиографију Од Србије до Југославије:
„У жељи да помогне својим Љубишанима, а нарочито деци, саградио је у дворишту школе јавно ђачко купатило. Каптирао је извор испод Смиљанског брда, и довео воду. Уградио казане и тушеве... И, купатило је прорадило пре Другог светског рата! Рат и војске су га срушиле, али остало је сећање на тај доброчинитељски рад младог инжењера Миладина Пећинара.”
Ту необичну исповест академик је довршио 1973, у осамдесетој години живота. Упокојио се средином те године. Нажалост, требало је да прођу чак три деценије како би се његово дело, те 2003, скрасило међу корицама књиге. Можда због тога што је написао да је својој познаници, добровољној болничарки Мали Џој, када га је након Другог светског рата позвала да са породицом дође код ње у Канаду за стално, захваливши се на љубазности, несмотрено употребио израз „послератна окупација”?

СТАБЛО СА МНОГИМ ПЛОДОВИМА

У Поменику знаменитих људи српског народа академика Милана Ђ. Милићевића, писаном 1888. године, па и у измењеним издањима те књиге у XX веку, пажљивији читалац свакако је опазио да је само незнатан број тих људи пореклом из градова. Село је било и остало непресушан резервоар укупне народне мудрости и виталности. Зато и не звучи невероватно када академик Пећинар своме деди Димитрију приписује особине поете и филозофа, само наизглед задојеног идејама социјалдемократије. Таман посла! Тај осећај за социјалну правду извире из бића овог народа, из столећима стицаних искустава породичне задруге, у каквој је он сам рођен и проживео дечаштво.
Родословно стабло Пећинара проклијало је крајем XVII столећа, након аустријског пораза од Турака у Бечком рату, када су три јетрве, Смиљана, Ојдана и Јасна, којима се и не зна презиме, из Котора пристигле у Метохију. Одатле су (по антропогеографским истраживањима Љубомира Ж. Мићића) неки њихови потомци прешли на Златибор тек крајем XVIII века, уочи Првог српског устанка.
Генеалошко стабло се потом разгранало. Било их је сиротих и имућних, самоуких и школованих. Још се чува Димитријев пасош издат 1866. с којим је путовао у Турску као терзија, а да се тамо бавио и неким државним пословима слути се по томе што путни документ потписао лично Илија Гарашанин, тада министар иностраних дела!
Димитријев син Мијаило, Миладинов отац, био је писмен, вредан, али и прек човек, што му је деда често замерао. Две деценије је био председник сеоске општине. Као напредњак, покушавао је да уведе ред и просвети народ оштрим мерама, борећи се против јавашлука и нерада. Прокопавао је путеве кроз село,  речна корита и бујичне јаруге уређивао тако виспрено да су и стручњаци долазили да то проуче. Решења која је применио кад је градио воденицу у центру села била су чудесна новост и за грађевинске инжењере. Тај нерв наставио се у његовом сину Миладину.
Мијаило је настрадао уочи Балканских ратова, у време кад се политика водила и оружјем. Од тада до Првог балканског рата, Миладин је подучавао имућније ужичке гимназијалце и тако испомагао мајку, млађу сестру и брата.

КРИВА ДРИНА

Најобимнија поглавља своје хронике академик Пећинар посветио је ослободилачким и одбрамбеним Краљевине Србије 1912-1918. Учествовао је у оба балканска рата као припадник „последње одбране”, а у Великом рату као војник, подофицир и официр. Претходно је описао своје прво путовање ван граница Србије мало пре рата.
Годину дана након анексије Босне добио је очев пристанак да путује преко Дрине. Од увек чудесног вишеградског моста, преко Почитеља, врела Буне, Мостара и Коњица, до Сарајева. Доцније је са сетом писао како би се радо настанио на Илиџи да га хидроградња није везала за престоницу. Каснији догађаји показали су да је заправо имао много среће.
Пред матуру, 1912, учествовао је на свесловенском Соколском слету у Прагу, одакле се вратио осокољен чешким гостољубљем и искреном словенском солидарношћу. Средином године уписао се на Грађевински одсек Техничког факултета у Београду. Био је то, како је тада забележио, последњи редован догађај који му се десио. „После њега, наступили су нередовни догађаји који и данас трају”, написао је, мислећи на три рата која су уследила и четврти који су неки већ слутили.
У своје приче из рата Миладин је уденуо обичне људе, своје саборце, и приповедао је из срца а не из војничког шињела, као други. А она најупечатљивија у првој години ратовања описује крваву битку на Црном врху, повише Прибоја који су два аустроугарска пука већ освојила па кренула ка Новој Вароши и Пријепољу. Дочекао их је 4. пук састављен од ужичких трећепозиваца. Битка је била таква да су обе стране помислиле да су поражене. Изгинуло је и доста Миладинових Љубишана, због тога је још више упамтио. Епилог се открива тек након рата и уједињења, када је млади инжењер Пећинар од неких Славонаца, Хрвата, чуо: „Ко није био у борби на Црном врху тај и не зна шта је рат!”
Од протеривања последњег туђинског војника из Србије 2. децембра 1914, па до велике непријатељске офанзиве десет месеци касније, „пегавац” (пегави тифус) однео је тако рећи више живота него непријатељски куршуми током читавог претходног војевања!

КРВАВЕ СТАЗЕ

О расулу током повлачења војске, народа и државе крајем 1915. писао је с тугом. Једини светао догађај био је сусрет са петорицом другова из Ужичке гимназије у Матошеви, испод Трешњевика. (Доцније ће открити да се он једини од њих жив вратио из рата.) Искуство повлачења кроз Црну Гору описао је ослушкујући шапутања војника о односима две братске државе и две рођачке династије, не дајући лични суд. Али, багателисање српске војске од стране савезника није могао да прећути, поготово не цену тог подмуклог односа плаћену пустим животима. Био је сведок самртних патњи рањених, болесних и изнурених бораца.
За четвртину Миладинових сабораца пут до Крфа завршио се на Виду, „острву смрти”, или у „плавој гробници”. Што нису учинили ране и пегави тифус, довршили су изнуреност и колера. А Миладин умало да падне као жртва жутице! Ипак, иако болестан, побегао је из болнице и домогао се своје јединице која је већ дигла табор крај Солуна. Стигао је таман да мало ојача и почне припреме за пробој фронта.
Потпоручник Миладин Пећинар није се бавио стратегијом, тактиком и политиком, него људима. Тешко је рањен код Горничева, али то у својој хроници није подробно описивао. Знамо да га је умало коштало десне ноге, али му је вероватно спасло главу. Знамо какво је било пробијање Солунског фронта и ослобађање отаџбине, колико је храбрости и живота у то уграђено. Није хтео у Бизерту, где су га слали на опоравак, већ је остао у Солуну и крај града приручни камп за инвалиде преуредио у прави ратни стационар. Чак и министар војни навраћао је ту да се одмори. Тек у пролеће 1917. прихватио је да са групом студената оде у Рим и настави школовање.
Убрзо је докучио да Срби у Италији уживају огроман углед, али и схватио какве се игре воде око гурања у Југославију. Војевање на бојном пољу учинило му се поштенијим и бољим од битака вођених за преговарачким столовима тајне дипломатије. Упознао је Бенита Мусолинија, тада младог социјалисту, који ће остати упамћен по неким другим стварима, каснијим.

ВРХУНАЦ ИЛИ ДВЕРИ ПРОПАСТИ

И из хронике академика Пећинара увиђамо да су савезници дигли руке од Солунског фронта и планирали да тежиште борбе преместе на запад. Али, ко је српског војника, тако рећи на прагу поробљене отаџбине, могао и смео да помера одатле после првих успеха у рововским сукобима с Бугарима? Ту је прискочио војвода Живојин Мишић, прослављени стратег са Колубаре, а маршал Франше д’Епере, командант фронта, прихватио је његов план. „Ми, ђаци, нисмо имали част да учествујемо у овом завршном херојском подвигу. Ми смо то јако осећали”, записао је тих дана Миладин.
Пробој фронта започет је 1. септембра 1918, а 1. новембра српска војска ушла је у Београд. Непун месец касније потписано је примирје у близини Париза, чиме је и окончан Велики рат. Уследило је уједињење јужнословенских територија у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, потоњу Краљевину Југославију, већ 1. децембра 1918. Чинило се да се Србија нашла на врхунцу своје славе и величине.
Ту се исповест академика Миладина Пећинара завршава.
О уједињењу, осим штурих података, није давао свој суд, мада се кроз књигу провлачи мисао да су таштина и политичке аспирације суверена надјачале разум. За Миладина Пећинара следило је довршавање школовања и велики градитељски подухвати. А његов живот и његово дело и данас светле пред нама. Изнова га се сетимо кадгод шетамо поред Савског језера или оног у центру Златибора. Ништа нас не васпитава тако упечатљиво као примери великих предака, једноставних и безусловно посвећених.

***

Пут
Рођен у златиборском селу Љубишу 1893, Миладин Пећинар је ту завршио основну школу, а гимназију у Ужицу (1912). Уписао Грађевински одсек Техничког факултета у Београду, али ратови прекидају његово школовање. Учесник ратова, тешко рањен на Солунском фронту 1917. После рата унапређен у чин резервног пешадијског мајора. Студије наставио прво на Примењеној школи за грађевинске инжењере у Риму, затим на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду, и завршио их 1921. Опредељује се за хидротехнику и 1925. оснива свој Биро за пројектовање грађевина на води. Од 1945. до 1948. радио је у Министарству грађевина Југославије и Савезном хидрометеоролошком заводу. Крајем 1948. изабран за ванредног, 1951. за редовног професора на Техничком факултету, и ту радио до пензионисања, 1963. Дописни члан САНУ од 1959, редовни од 1963.
Преминуо је 5. јуна 1973. у Београду. По својој жељи, сахрањен у родном селу.

***

Презиме
Чудно презиме Пећинара потиче од надимка наденутог неком Мијаилу који је за своје прво станиште одабрао пећину у близини Љубиша. Не из беса, већ из нужде. Ту пећину Пећинари и данас користе, држећи у њој стоку, ратарски алат и неке успомене.

***

Поређења
У делу „Од пашњака до научењака”, за које је Михаило Пупин Идворски 1923. добио чак и „Пулицерову награду”, аутор је писао о себи. У Пећинаревој књизи „Од Србије до Југославије” писано је о временском исечку на саставу XIX и XX века, о епопеји страдања и славе Србије у Балканским и Првом светском рату, о уједињењу у Југославију. То је и интимна исповест, и повесни документ, и хроника породице, и етнолошка студија о архипелагу села расутих по Златибору и њиховим сиротим а честитим житељима. То је, уједно, и најлепши споменик суровом времену одрастања и сазревања његове генерације. „Хроника догађаја како их је доживео и оценио један савременик”. Не само због тога, дело Миладина Пећинара прикладније је упоредити са „Српском трилогијом” академика Стевана Јаковљевића.